baš ne volim prazne dane. još manje volim ove dane koji su puni neke druge osobe. i uspomena vezanih za tu jednu osobu. mogu jednostavno da im poklonim tih svojih 24 sata, šta će mi.
od kad znam za njega, ne znam za sebe.
bespotrebno trošim moždane ćelije, pametnije mi je da krenem da se pakujem, makar ovako rano.
svaku majicu natenane posebno da ispeglam i složim. slušajući muziku koja zahteva pevušenje uz. pričajući sa ruskinjom o poeziji. ma šta god, samo da okupiram glavu nečim, zavaravajući sebe da me nije briga. da ga nisam gladna.
sve mi je teže naći stvari koje mi pozitivno ispunjuju dan. onako da ga mogu nazvati svojim. ja sam u principu jedna vedra osoba. bila makar.
danas me je u memfisu oraspoložio svaki prolaznik na ulici. fotografisala one koji su mi se najviše dopali.
hostesu u belim pocepanim helankama.
desetogodišnjaka sa kompleksnim dezenom u kosi.
par istetoviran od glave do pete.
tri debele crnkinje na ćošku.
homlesa koji se izuo i gleda taban.
i još mnogo njih.
šta više da kažem sebi što već nisam mnogo puta? sve savete znam napamet. znam šta je najbolje za mene.
samo još da se nateram da uradim sve kako treba