jednosmerne ulice su za sneg i kišu
školsko za fudbal
mačke za dranje
psi za lajanje.

da li se svi stvarno osećaju tako
ne verujem
sumnjam
ja jedva prelazim ulicu i žvaćem žvaku u isto vreme.

nije to kao torba na jedno rame
sa neudobnim kaišem
više kao droga na kojoj si stalno.
ne pitaš se ti tu mnogo. 

želiš da si tamo
a tu si

neću da zna ništa o meni
ni o onome što želim da budem
kada zaspim.

hoću da nema pojma,
da mu ja ne kažem
i da ne predpostavlja
onda možda i traje zauvek 
samo niko nije probao

nađeš ljubav i ne znaš šta ćeš s njom
onda pišeš o njoj
pevaš 
crtaš o njoj.
objašnjavaš ljudima ono što ne kapiraju
a ni ne zanima ih.

ne umem da rimujem
ni da pevam
ni da crtam.

postala sam deo kreveta. 
zašto sam zapalila ovu cigaretu. realno, nije mi trebala. realno, mnogo stvari mi ne treba.
kada ne znam šta ću sledeće, ja kliknem novi red. u principu započinjem pogrešne stvari, a one prave ostavim nedovršene.
sviđa mi se ova muzika zato što me podseća na ono kada nisam postojala. a mogu da se zamislim tamo i tada. na prvoj jadnoj svirci nekog benda koji je nekoliko godina kasnije postao mega poznat. a prva svirka im je u malom jedva klubu sa 15ak ljudi koji ni sami nisu sigurni zašto su tu.
ako zažmurim, zaspaću. sto posto. možda i bolje tako. još jedan prespavan petak kada se od tebe očekuje da budeš dobro raspoložen i izađeš. ne mogu da budem dobro raspoložena sada kada mi se nešto penje na glavu. ne umem ni da objasnim, to me možda najviše nervira. 
ako zažmurim, probudiću se nekako drugačija, nešto će faliti. taj osećaj praznine kada se probudim i znam da postoji nešto čega ne mogu da se setim. 
zašto pišem ovo?