mrzim kako prolazi vreme.
možda nije kirvo vreme.
ja ga trošim samo na jednu stvar.
ne umem dobro da se cenjkam i nikada ne bih bila uspešna na pijaci.
jednostavno ne mogu da odolim

jednosmerne ulice su za sneg i kišu
školsko za fudbal
mačke za dranje
psi za lajanje.

da li se svi stvarno osećaju tako
ne verujem
sumnjam
ja jedva prelazim ulicu i žvaćem žvaku u isto vreme.

nije to kao torba na jedno rame
sa neudobnim kaišem
više kao droga na kojoj si stalno.
ne pitaš se ti tu mnogo. 

želiš da si tamo
a tu si

neću da zna ništa o meni
ni o onome što želim da budem
kada zaspim.

hoću da nema pojma,
da mu ja ne kažem
i da ne predpostavlja
onda možda i traje zauvek 
samo niko nije probao

nađeš ljubav i ne znaš šta ćeš s njom
onda pišeš o njoj
pevaš 
crtaš o njoj.
objašnjavaš ljudima ono što ne kapiraju
a ni ne zanima ih.

ne umem da rimujem
ni da pevam
ni da crtam.

postala sam deo kreveta. 
zašto sam zapalila ovu cigaretu. realno, nije mi trebala. realno, mnogo stvari mi ne treba.
kada ne znam šta ću sledeće, ja kliknem novi red. u principu započinjem pogrešne stvari, a one prave ostavim nedovršene.
sviđa mi se ova muzika zato što me podseća na ono kada nisam postojala. a mogu da se zamislim tamo i tada. na prvoj jadnoj svirci nekog benda koji je nekoliko godina kasnije postao mega poznat. a prva svirka im je u malom jedva klubu sa 15ak ljudi koji ni sami nisu sigurni zašto su tu.
ako zažmurim, zaspaću. sto posto. možda i bolje tako. još jedan prespavan petak kada se od tebe očekuje da budeš dobro raspoložen i izađeš. ne mogu da budem dobro raspoložena sada kada mi se nešto penje na glavu. ne umem ni da objasnim, to me možda najviše nervira. 
ako zažmurim, probudiću se nekako drugačija, nešto će faliti. taj osećaj praznine kada se probudim i znam da postoji nešto čega ne mogu da se setim. 
zašto pišem ovo?

baš ne volim prazne dane. još manje volim ove dane koji su puni neke druge osobe. i uspomena vezanih za tu jednu osobu. mogu jednostavno da im poklonim tih svojih 24 sata, šta će mi.
od kad znam za njega, ne znam za sebe.
bespotrebno trošim moždane ćelije, pametnije mi je da krenem da se pakujem, makar ovako rano.
svaku majicu natenane posebno da ispeglam i složim. slušajući muziku koja zahteva pevušenje uz. pričajući sa ruskinjom o poeziji. ma šta god, samo da okupiram glavu nečim, zavaravajući sebe da me nije briga. da ga nisam gladna.
sve mi je teže naći stvari koje mi pozitivno ispunjuju dan. onako da ga mogu nazvati svojim. ja sam u principu jedna vedra osoba. bila makar.
danas me je u memfisu oraspoložio svaki prolaznik na ulici. fotografisala one koji su mi se najviše dopali.
hostesu u belim pocepanim helankama.
desetogodišnjaka sa kompleksnim dezenom u kosi.
par istetoviran od glave do pete.
tri debele crnkinje na ćošku.
homlesa koji se izuo i gleda taban.
i još mnogo njih.
šta više da kažem sebi što već nisam mnogo puta? sve savete znam napamet. znam šta je najbolje za mene.
samo još da se nateram da uradim sve kako treba

Danka

Bio je utorak veče i Danka je stajala na metro stanici ne izgledajući kao da sasvim pripada tu. Na sebi je imala crni kaput, kosa joj je bila razbarušena preko lica, a oči uplašene. Ljudi su užurbano prolazili oko nje, gurkajući je usput, ali ona se nije pomicala, stajala je skupljenih nogu kao zakucana za beton. Gledala je negde ispred sebe, kroz ljude, kroz sve. 

Ja sam je prepoznao sa velike razdaljine, uprkos svoj gužvi i tami stanice. Moj metro je stao, vrata su se otvorila i putnici izašli i ušli. Napravio sam par koraka unazad, držeći pogled na Danki. Nimalo se nije promenila od srednje škole. Ista svetla duga kosa, isti pogrbljeni stav i iste velike plave oči. To je bila ona, bez sumnje. Ja sam se, doduše, jako promenio. Što fizički, što psihički. Opametio sam se i ošišao kosu iz svoje pank faze i počeo da peglam odeću. Našao sam posao koji je donosio puno para, iako je bio donekle ilegalan. S poslom su došle lepe žene, sa ženama se napokon pojavilo samopouzdanje koje mi je falilo ceo život. Čak i da se nisam promenio, sumnjam da bi me Danka prepoznala. Naslonjen na mermerni stub, van njenog vidokruga, prisećao sam se ekskurzije u drugom razredu, mnogo godina ranije. Poslednje veče, svi su bili u diskoteci i napijali se, dok sam ja sedeo u hodniku i igrao igrice na nintendu. Čuo sam vriske iza vrata preko puta kojih sam sedeo. Vriske, dranje, plač, neku svađu. Nisam se preterano obazirao. Odjednom su se vrata otvorila i Danka je bukvalno ispala iz sobe, na mene, izbijajući mi nintendo iz ruku. 

DANKA: hej, sve je okej, biće sve okej.

ležala mi je u naručju mumlajući nešto u bradu, a ja nisam znao šta radim. Nikada pre nisam bio u fizičkom kontaktu sa lepom ženom! Uspaničio sam se. U mom tadašnjem svetu, to je značilo da sam izgubio glas.

DANKA: soba sto šesnest. da, sto šesnest. ajde.

Pokušao sam da je držim uspravno, bilo je jako teško jer nije mogla ni da uspravi glavu. Soba 116 je bila niz hodnik, levo. Pokucao sam na vrata i kada niko nije odgovrio, pokušao sam da ih otvorim. Zaključano. Danka se kao malo osvestila i krenula da sređuje kosu rukama. Samo ju je pravila čupavijom. Pogledala me je pravo u oči i valjda shvatila koliko sam zbunjen. Kakve žive oči ima Danka!

DANKA: a, da! evo, da, evo…

Zavukla je ruku u brus i nakon par sekundi izvukla ključ od sobe. Za mene je to bila jedna od najprivlačnijih stvari koje sam ikada video. Blentavo sam je pogledao i otključao vrata znojavim rukama. Kada je ušla, počela je da izuva štikle, ali je izgubila ravnotežu i svalila mi se u naručje, opet. Ovog puta sam je čvrsto uzeo i položio na krevet. 

DANKA: čekaj. da možeš sada, bilo gde, gde bi ti? bilo gde?

Oh, ne. Postavila mi je pitanje. To je značilo da treba da pričam. Kakvo joj je to uopšte pitanje?

JA: pa valjda na nekom slonu u Africi. 

Ne znam odakle mi to u tom trenutku. Pogledala me je jako ozbiljno, uspravila se i poljubila me u obraz. Zatim se bacila nazad na krevet.

DANKA: ja bih sa srodnom dušom u voćni balon. da, u balon…

Čim je to rekla, sklopila je oči i odmah zaspala. Sedeo sam gledajući je kako spava još par trenutaka, a onda sam shvatio da sam ostavio nintendo u hodniku i otišao tiho zatvarajući vrata za sobom. 

Nakon te večeri, Danka i ja nikada nismo razmenili ni jednu jedinu reč. Sada sam je gledao ovako samu i premišljao se da li da joj se javim Nisam imao nikakav plan, ali sam znao da ću se kajati ako sada odem kući. Gužva na stanici se razredila. Bila mi je okranuta leđima. Prišao sam joj.

JA: danka? hej, danka.

Nije se ni pomerila. Stalaja je mirno, obrgljujući sebe rukama. Stavio sam svoju ruku na njeno rame, i ona se trgla kao da sam je probudio iz dubokog sna. 

JA: Hej, Danka.. znam da me se ne sećaš verovatno, ali ja…

Primetio sam da su joj krenule suze na oči. Isprva polako, zatim sve više i na kraju je krenula da jeca, sve vreme me gledajući skoro brez treptanja. Zamrzao sam se , osećao sam se kao da opet ima 17 godina i igram nintendo. Šta joj je?

DANKA: ja… ja ne znam gde sam.

S obzirom da nisam mogao ni da beknem, izvadio sam dve cigarete i upaljač iz džepa i zapalio ih obe. Pružio sam jednu Danki. Kakve žive uplašene oči ima Danka! Obrisala je suze i uzela cigaretu. Gledali smo se tako u tišini, i sve je nekako bilo okej.  Pričali smo pogledima. Poverovala je svemu što sam rekao. Moj metro je stao. Vrata su se otvorila i ja sam bacio ostatak cigarete. Danka je uradila isto. Pokazao sam joj rukom da uđe unutra i poslušala me je. Ceo put smo ćutali. Par puta je izgledala kao da želi nešto da kaže, ali nije. Dok smo se peli uz stepenice moje zgrade, krenulo je da grmi i Danka je postala još uplašenija. Napravio sam nam voćni čaj i sipao gumene bombone u veliku činiju. To je sve što sam imao. Sedeli smo na mom kauču i Danka je stidljivo skinula veliki kaput i isplela vlažnu kosu u pletenicu. Bio sam siguran da bih mogao da je gledam tako zauvek. 

JA: kada bi mogla da budeš bilo gde na svetu, gde bi bila?

DANKA: ovo je sve što znam. ovde je skroz okej.

rođendanski poklon

Sela sam na svoj omiljeni panj na obali Dunava i izula patike. Bacila sam torbu na zemlju i uzdahnula. Kakav grozan dan, a tek je devet ujutru! Moram napisati knjigu i nazvati je 'Šta sve može da pođe naopako u periodu od pola 7 do 9 ujutru' ili 'Zašto je zdravo ne buditi se pre 12'. Počela sam da preturam po torbi tražeći cigarete, ali nigde ih nije bilo. Ispraznila sam ceo sadržaj torbe na blatnjavu obalu reke, ali ništa. Uzela sam malu metalnu kutiju u obliku školjke i veličine pesnice. Ukucala sam trocifreni kod sa leve strane i kutijica se rasklopila u pecaljku sa već spremljenim crvom na udici. Sela sam u turski sed i zabacila pecaljku u reku. Mora da sam tako meditirala gledajući u jednu tačku makar 15 minuta. Odjednom sam čula bućkanje vode par metara od mene. Buć. Buć buć. Sve češće i sa svih strana. Uspaničeno sam gledala površinu vode i vratila udicu u školjku. Šuškanje suve trave iza mojih leđa. Stiv. Stajao je ležerno naslonjen na debelo stablo sa gomilom sitnog kamenja u šaci. 

-Prepao si me, budalo.-

-Dugo sam razmišljao kako da te probudim, izgledala si tako spokojno- prišao je i raščupao mi kosu.

-Pa si odlučio da me gađaš kamenjem.-

Volela sam Stiva celim srcem, ali je oduvek mnogo pričao. Ne kažem da je bio dosadan, ne, nikako. Jednostavno je stalno imao neke anegdote koje bi prepričao do najsočnijih detalja. Tog dana je to bila bajka o liftu zaglavljenom u sred njegovog solitera i dedi i unuku koje je upoznao tom prilikom. Unuk se zvao Tomi i imao je pege i želeo je poleti kada poraste. Zar ne bismo svi? Tog dana je to bila, rekla bih, izmišljena anegdota. Tog dana mi se samo ćutalo.

-E, a šta imaš u kesi?- prekinula sam ga, nije mu smetalo. 

Pružio mi je flašu piva i suncokret. -Ovo sam našao usput. Neko ga je bacio na sred mosta.-

-Sav je mrtav i osušen.- bacila sam ga u reku.

-Šta ti je danas? Hoćeš da plivamo?- volela sam Stiva jer je znao kada da mi postavlja pitanja i kada da zapravo očekuje odgovor na njih. Ovo je bio momenat kada bih radije postala crv na vrhu udice nego počela o svojim trivijalnim problemima. Odmahnula sam glavom, bilo je previše hladno za plivanje. Pijuckala sam pivo i bacala žabice u vodu.

Stiv je izvadio ljubičasto plavu kutiju iz kese i stavio mi u krilo. -Srećan rođendan, mala.- 

Pogledala sam ga prekorno, ne obraćajući pažnju na kutiju. -Mislila sam da smo se dogovorili da…-

-Znam, znam, ali veruj mi, ovo će ti se dopasti.-

Ispila sam poslednji gutljaj piva i otvorila poklon cepajući ukrasni papir. U kutiji je bila obična svetlo plava konzerva. Krenula sam da otvorim konzervu, očekujući jedno od onih pića koje kada popiješ, koža ti postane određene boje na par sati. U to vreme su se sva deca ložila na to, ali nije mi bilo jasno zašto bi mi Stiv poklonio nešto tako glupo, nije mi ličilo to na njega. 

-Ne, ne, čekaj.- uhvatio me je za ruku i povukao gore. Odmaknuo mi je ruke daleko od mog tela. Onda me je okrenuo ka reci. -Hajde, otvori sad.-

Pćššš, čulo se iz konzerve kada sam je otvorila ali ništa se nije desilo, samo se osetio jak miris… Nečega. Soli? Da, recimo soli. Podigla sam obrve i pogledala Stiva, još uvek oprezno držeći konzervu daleko od sebe. On je bio namršteno zagledan u taj glupi predmet u mojim rukama. Iznada je konzerva krenula da vibrira i iz nje je izletela ogromna količina nečega belog. Oblak! Veliki, beli, pufnasti oblak je ispao iz konzerve i ostao da lebdi iznad Dunava. Zapanjeno sam gledala čas u to čudo, čas u Stiva koji je imao samozadovoljni izraz lica. 

-Šta čekaš, naskači!- gurnuo me je ka samoj ivici obale. Oprezno sam sela na ledeni oblak i on ga je odgurnuo iz sve snage. Proklizala sam po vazduhu skoro do sredine reke. Imala sam najveći osmeh ikada na licu.

-Vidimo se kasnije!- viknuo je stojeći na mom omiljenom panju i mahajući.

I'm only happy when I'm sad

Ovo 'srce' u meni nije moje. Stvarno ga ne poznajem. Navikla sam se već na njega (nju? mislim da je ipak muško), ali ništa ne razumem šta priča. 

Ceo život sam maštala o emancipaciji, promeni, nezavisnosti i ostalim odraslim bajkama. Nije kao što sam zamišljala da će biti. Samo sam shvatila koliko zavisim o ljudima, i koliko je zapravo lep osećaj ne umeti bez nekoga. Jedino što je možda lepše od potrebe za nekim jeste osećati se potrebnim. 

Tačno se sećam šta mi je to srce reklo u avgustu: ako ćeš sada stvarno da odeš, ne smeš da se osvrćeš. Ja sam se osvrnula i pre nego što sam pošla. I stalno se osvrćem, boli me vrat od silnog osvrtanja. 

V mi je napisao: to što ti nisi ovde mi je izgovor za sva sranja u životu.

F i G su mi napisali: sve je pošlo naopako kada si ti otišla. Jedva čekam da se vratiš i da se samim time sve vrati u normalu.

Ali ja znam da se ništa nikada više neće vratiti u 'normalu'. Jer ta normala od pre deset meseci je sada bajata, moram da napravim neku svežu. To me jako plaši. Nisam neki izuzetni građevinar kada su normalne stvari u pitanju. 

Sada je još mesec dana do odlaska. Sve je isto i sve je drugačije. Ja sam drugačija. Bolje poznajem sebe, a opet sam neznanac samoj sebi. Kontradiktorno kroz život, po običaju. Šta ako su neki ljudi naučili da žive bez mene? Je l' da me bude baš briga za njih? Ne umem ja to. 

Namerno slušam muziku koja me podseća na određene uspomene, mučim se u hotelskoj sobi u tri ujutru. Emotivni sado mazo, u svom najboljem izdanju. 

Ove noge su svašta prohodale i još su gladne. Radujem se ovoj pauzi u upoznavanju sveta, jer imam toliko toga da kažem i toliko ljudi kojima želim da pričam. Kada samo pomislim na sve te nepopijene kafe, nepređuskane koncerte, nepresmejane fore, zavrti mi se u glavi. 

Poenta? Poenta da je da ne spavam dovoljno poslednjih nedelju dana jer razmišljam o vama. Poenta je da ne možeš nikoga da nateraš da te voli. Sve nekako nađe svoje mesto samo od sebe. Poenta je da sa ljubavlju ne treba skromno jer će ti posle biti žao. 

Sve će biti okej. 

pustinjski

Za susednim mozgom,

prisluškujem živote.

oni pričaju o plafonima

dok gledaju u podove.

ja se pridržavam o klizavi gelender

da se ne strovalim u ravnodušnost.

Kolekcionar licemernosti

proćelavih snova

zauvek je ostao bez nje.

jedna izlizana fotelja,

stotinak prosutih želja

i nekoliko vekova kasnije.

Nastaviće se kao da nije prestalo, 

obećavam

dok sam duvala svećice

oduvala sam granice

oduvala sam strahove

i još uvek nisam ugasila vatru.

Pokušaj da zapališ okean

da gori romantika

upadnem od umora u more

zatresem svet

i otresem pesak sa tabana.

Mislim nemoj pogrešno da me shvatiš

kada kažem da si mi potreban da budem očajna i tužna

u sapunici ogledala

naslednica svake kraljice drame

tron od krvi

ekstremnog vriska

da se približim suncu i balonu

a da se ne opečem.