Bez inspiracije

Debela kragna džempera je guši. Sporo korača mostom. Gleda u prljavu reku ispod. U ruci drži čašu čaja od crne ribizle za poneti. Grlo je već dva dana boli bez prestanka. Oseća se kao da je u nekom jako dosadnom snu, i nikako da se probudi. Oko nje je magla i vezduh je vlažan. Zima je, praznici, a vreme je još uvek jesenje. Svi uživaju. Ona ne. Poslednji rok za knjigu joj ističe za tačno dvadeset i tri dana. Nije ni počela. Nema nikakvu ideju o čemu će da piše. Ovog puta, izdavač joj je dao potpunu slobodu u pisanju, ali sve što je njoj padalo na pamet je bila ona sama. Opet, imala je osećaj da baš nikome neće biti zanimljivo da čita životnu priču jedne tridesetpetogodišnjakinje. Ne da je ona prosečna osoba, sa prosečnim životom, ali nikako dovoljno zanimljiva. Ispija poslednji gutljaj već ohlađenog čaja koji joj grebe suvo grlo. Baca čašu u kantu i naslanja se na ivicu mosta. Prljava, prljava reka. Protrljava umorne oči hladnim rukama. Priseća se kako su joj nekada svi govorili da ima najlepše i najveće bademaste oči koje su ikada videli. Sada su joj se kapci opustili i nijanse podočnjaka su sve tamnije. Već nedelju dana izlazi iz kuće u šest ujutru, šeta se dva sata u potrazi za inspiracijom. Ali još uvek ništa. Kada je bila mlađa uživala je u pisanju, znala je da je to njen poziv. Tramvajske šine škripe i ona se ježi. Ima traume od tog zvuka još iz detinjstva. Pali poslednju cigaru očevim upaljačem. Kada kreće da vraća zippo upaljač u džep, naglo se pomera da je ne bi udario biciklista. Upaljač joj klizi iz ruke i kao da se trudi da to što sporije uradi, pada u reku. Umor je prevladava. Zastala je, zaustavila suze, duboko uzdahnula i nastavila dalje. Bliži se kraju mosta. Na samom kraju stoji mladi čovek, svira neku čudnu muziku sa velikim osmehom na licu, čekajući da mu neko ostavi pare u šešir. Vetar dunu malo jače nego inače i najveća novčanica polete iz šešira. Ona je zaustavi patikom i pruža je simpatičnom čoveku.