God, you're square.

Hodam brzo i ostavljam tragove u snegu. Možda neko nekada bude želeo da krene mojim koracima. Zavese oko moje glave, niko da mi otvori prozor. Zaključana. Uplašena, pa je ovako lakše. Kapetane, kada ćemo udariti u nešto? Lakše mi je ako znam unapred. Da se uhvatim čvrsto za nešto i da ne puštam. Tik tak. Pesak pada i druga polovona tvog peščanog sata je sve punija. Zavidiš mi? Znam. Tvoje pare ne valjaju u mom džepu. Nemoj da me gledaš iza tih metalnih šipki. Nećeš dobiti ključ. A opet, moj život je u tvojim rukama. Kako to? Znak pitanja? Znak mog života, verovatno. Leptir na mojim usnama ne da mi da pričam. I to je sada zabranjeno? Reći ono što ti je na umu? Hoćete li već jednom prekinuti da se pravite da ste braon šećer. Niste! Vi ste samo najobičniji beli šećer, priznajte. Skinite tu lažnu žutu masku sa sebe, ili ću je ja skinuti. Nećete ispeglati i moj mozak. Conspiracy theory? Story of my life.

Zeleno bele zebre

Ne volim kada je u autobusu tišina. Nema žamora kada ljudi putuju sami ili kada se momak i devojka koji sede ispred mene posvadjaju. A žamor je jedan jako prijatan zvuk. Kada sam se vraćala iz škole bio je muk. Motor prestane da radi na semaforu i mozes da čuješ sopstvene otkucaje srca. Okrenem list knjige i nakašljem se, a baba kojoj nisam ustupila mesto me neprijatno pogleda. Kada se vraćam iz škole, i previše sam umorna da bih čitala, bavim se posmatranjem ljudi. Tako mogu da saznam puno površnih stvari o ljudima.

Devojka koja stoji kod vrata uzbuđeno očekuje Njegov odgovor koji je svaki put natera da se stidljivo nasmeje. Sviđa joj se on, a i sviđa joj se taj novi osećaj.

Sredovečni čovek pored mene je umoran od posla, kosa mu je sve ređa, i torba mu se pokidala. Kod kuće ga očigledno ne čeka prijatna atmosfera.

Prosjak sedi na drugom kraju autobusa, a mesta oko njega su prazna, verovatno neprijatno miriše. Ali njega baš briga. Lepo mu je. Priča sa nekim stvorenjem koje mu, predpostavljam, stoji na ramenu, i to stvorenje ga u potpunosti razume, čak šta više, razveseljava ga.

Momak i devojka ispred mene su u svađi. Ali to je ona vrsta svađe kada oboje jedva čekaju da se pomire i poljube. Ona, glumeći iznerviranost, zamišljeno gleda kroz prozor, a on svaki čas želi da je pomazi po kosi, ali ponos je jak. Posle dve stanice to i učini, i poljube se. Lepo je biti mlad.

A onda, na toj stanici se gužva znatno smanjuje, i primećujem zelenookog čoveka od 30ak godina koji radi isto što i ja. Posmatra mene, i onda shvata da i ja posmatram njega. Kosa mu se slaže uz jaknu. Izgleda umorno, ali srečno i bezbrižno. Shvata da radim isto što i on, mi autobuski posmatrači se kontamo, i smeška mi se. Uzvraćam mu osmeh i izlazim na toj stanici.

A mislila sam da je posmatranje ljudi u autobusu moja stvar!

slovo ž sa tačkom na vrhu

Pre neki dana kada sam se tuširao opekao sam nadlanicu leve ruke o vrelu cev. Ne znam da li ćete znati na koji osećaj mislim, ali osetio sam ogromno iznenađenje plus... strah? Da li je to strah? Ubrzano kucanje srca i nedostatak daha. Nebitno je. Nakon toga sam podesio savršen mlaz vode i stajao dugo u kadi, naposletku i seo. Mržnja? Nije to moja stvar. Citat iz jednog prilično finog filma - 'Hate is baggage. Life's too short to be pissed off all the time. It's just not worth it.' Znate šta? Derek je potpuno u pravu. Mislim, kada prvi put bacim pogled na svoj život, mrzim svaki jebeni delić njega - školu, Marfijev zakon, dosadne ljude i sve to. Ali zapravo ne. Ne mrzim osobe koje izazivaju gnev u meni, ne mrzim kada mi se mleko pokvari, ne mrzim kada se opečem. Jednostavno ne mrzim. Kada sam došao do tog zaključka bilo mi je lakše. Osetio sam se kao da sam sprao neku prljavu, lažnu mržnju sa sebe. Zaključio sam još jednu stvar. Jako, jako želim da se ošišam na ćelavo.

E hajde sada nakon što si pročitao ovo zamisli želju, dodirni nos levim palcem i udari nogama o pod. Hajde, sam si, niko te gleda! Veruj mi.

Moja opekotina me podseća na gingerbread man-a. Da.

Jedna fina osoba

Da, bas je fina. Drago mi je sto je nisam izbrisala onda sa facebooka. Jer da jesam, s obzirom da sam izbisala sve ljude koje nikada nisam upoznala, ne bih je upoznala. Ali jesam. Cak samu jednom trenutku dok sam citala Demijana tamo iza konja pomislila, koji je kreten to dete, cekam je vec pola sata. Stvarno je neozbiljna! I onda je dosla. hahaha. Super je stavrno. Ja sam prsla, ej! Suskavo prica, i sva je kao ozbilja a genijalna je. Gramatika, ko jebe gramatiku! I pricala mi je o ciki iz autobuskog vozila i pocepanim farmerkama! Bilo je smesno, jos uvek je!!'Ej, pocepane su..'. I tako to. Na krovu je isto bilo lepo. Mislila sam da ce K da padne kada joj je utrnula leva noga, ej! Sva je svoja, svidja mi se to. Nadam se da cu je jos bolje upoznati. Inace, da vas upozorim, ako kaze da pere zube, lazi tek tu pocinju. I talentovana je skroz, ume da slopi recenicu na lep nacin. I sve to. Ovo mi je verovatno najgori post ikada, ali meni je eto tu, blizu srca. Neces me se otarasiti tako lako, mala, da znas!!!