Nabokov je kriv za ovaj užas!

Negde između sna i jave, između Lolite i gužve u autobusu, opazila sam najlepši prizor tog dana, a verovatno i šire. Kao da me je pozvao po imenu, naglo sam skrenula pogled sa sitnih slove svoje knjige na njega. Blagoslovena bila gužva u autobusu zbog koje se dugo zadržao nadomak mog prozora i misli; a opet, prokleta bila ta ista gužva koja ga je sprečila da uđe unutra i deli isti vazduh sa mnom. Isprva nisam mogla proceniti da li je muško ili žensko. Ali, zar je uopšte bitno? Koračao je tako da se stiče utisak da su mu cipele za dva broja veće. Po njegovim ravnim grudima koje su se oslikavale ispod uskog crnog džempera zaključila sam da je muško, iako nisam preterano marila u tom trenutku. Crveni šal je bio veoma ležerno zabačen i kaput otkopčan, pa je njegov dugački, tanki i naizgled veoma ukusni (posledica True Blood) vrat bio izložen okrutnom vetru i surovom snegu. O vetre, kako možeš da udaraš u nešto tako plemenito, i sneže, kako se usuđuješ da teraš tu šećernu kožu da se ježi? Na moju silnu žalost većina njegove kose beše sakrivena pod tamnom kapuljačom. Kosa koja je dosezala čak do ramena bila je uvijena u najdivnije moguće lokne boje kestena izloženog žarkom suncu. Šta bih dala da sam bila nagrađena još samo malo tih lokni odmah pored mog prozora... To Demijan lice, nije odavalo ono što nije želelo, a opet je otkrivalo samu srž života. Za sebe je zadržalo broj godina, tako da ne mogu čak ni da pretpostavim koliko je leta grejao ovaj hladni svet. Glatko čelo je sada bilo naborano, a u mednim očima krila se briga i neizvesnost koja je mogla ubiti. Tanke usne su se polako izvile u blagi smešak kada je opazio da ga veoma nediskretno gledam otvorenih usana. Njegov pogled bi me verovatni istopio da je autobus samo malo duže ostao na stanici. Svaki nerv, svaki mišić mog tela me je terao da iskočim iz autobusa. Tužne i bezvredne stvari u životu idu u krug, nasuprot ovakvim prizorima koji ispunjuju svaku plazmu moje krvi sunčevom toplotom. Krila mog žutog prevoza se zatvoriše i on odšeta izgledajući kao da je izgubio svaku nadu. Nemoj tako, moj mali nepoznati saputniče kroz svet. Nemoj. Možda nam se putevi još ponekad ukrste. Kamo sreće.