četvrtak

prva desno treća levo

prva desno, treća levo.

lako hodam, ne čujem ništa stvarno, ove čizme su pravljenje za hodanje. savršena muzika za moje uši koje čuju samo ono što im se sluša.

prva desno, treća levo.
neću da signem, hoću dugo da hodam. ova hladnoća na prstima-nedostajala mi je-napokon osećam da imam prste. crveno nebo, nigde nikog. jedino što fali momentu je čokolada. čokolada je uvek dobrodošla.
prva desno, treća levo.
džejms din je prošao pored mene. nije, ali kao da jeste. kada bi džejms din bio živ, tako bi mirisao. samo bi bio malo niži. imaš li nešto da nas upozoriš u vezi sa sobom?
prva desno, treća levo.
srednji krupni plan, zum do vrlo krupnog. ispucala usta, umorne oči. pokisla lokna. pokvarena kočnica, idem idem idem idem idem.
prva desno, treća levo.
stigla. total. čizme na trotoaru, baterija nestala, avion se izgubio. da li je to čovek ili je mašina?

clishe poust

Ne znam. Stvarno više ne znam. Nisam ništa napisala na internetu jako dugo i sad ću da napišem što više stvari koje su mi u glavi i ne zanima me kako će to da ispadne. Samo moram negde da se ispraznim, moram. Nije kao da imam neku negativnu energiju u sebi ili nešto tako nego jednostavno imam osećaj da ne radim ništa pametno u životu. Skoro ništa. Neke stvari koje bi u normalnim okolnostima usrećile neku osobu,normalnu osobu koja nije u pubertetu, meni nisu ništa posebno, šta više boli me uvo za njih. I znam, znam da imam 500 stvari da uradim, a tako malo vremena, ali nema šanse. Nekako nemam želje ni za čim i to me najviše ubija. Ta neka inercija, nevolja, lenjost nazovi kako 'oćeš, sve je isto sranje. I kada spavam dugo, probudim se osećajući se loše jer sam 'protraćila' vreme i nisam učila, umesto da se osećam dobro jer sam se odmorila. Mnogo me boli leva noga, i kriva mi je kičma, i mrzi me da čitam lektiru, trenutno imam snage samo za Bukovskog. Takođe, sećam se da sam nekada toliko volela kišu, obožavala sam da skačem po barama i sve to. A sad? Sad se žalim na sve živo, ništa ne valja, niko ne valja. Kao da više ništa ne volim. I šta sam još htela da napišem? Kad sam otvorila lap top imala sam mnogo misli sad je odjednom sve prazno. I mnogo je dosadno, kako tipično. Ali stvarno! Ništa se ne dešava, isti ljudi, iste reči, iste pesme, isti autobusi, isti jebeni dani. A znate li šta me ubedljivo najviše od svega nervira? Činjenica da su ovo problemi apsolutno svih mojih vršnjaka, i sve je već toliko puta ponovljeno, a opet se osećam neshvaćeno, usamljeno i sva ta tinejdž govna. ah, well...