Ne znam. Stvarno više ne znam. Nisam ništa napisala na internetu jako dugo i sad ću da napišem što više stvari koje su mi u glavi i ne zanima me kako će to da ispadne. Samo moram negde da se ispraznim, moram. Nije kao da imam neku negativnu energiju u sebi ili nešto tako nego jednostavno imam osećaj da ne radim ništa pametno u životu. Skoro ništa. Neke stvari koje bi u normalnim okolnostima usrećile neku osobu,normalnu osobu koja nije u pubertetu, meni nisu ništa posebno, šta više boli me uvo za njih. I znam, znam da imam 500 stvari da uradim, a tako malo vremena, ali nema šanse. Nekako nemam želje ni za čim i to me najviše ubija. Ta neka inercija, nevolja, lenjost nazovi kako 'oćeš, sve je isto sranje. I kada spavam dugo, probudim se osećajući se loše jer sam 'protraćila' vreme i nisam učila, umesto da se osećam dobro jer sam se odmorila. Mnogo me boli leva noga, i kriva mi je kičma, i mrzi me da čitam lektiru, trenutno imam snage samo za Bukovskog. Takođe, sećam se da sam nekada toliko volela kišu, obožavala sam da skačem po barama i sve to. A sad? Sad se žalim na sve živo, ništa ne valja, niko ne valja. Kao da više ništa ne volim. I šta sam još htela da napišem? Kad sam otvorila lap top imala sam mnogo misli sad je odjednom sve prazno. I mnogo je dosadno, kako tipično. Ali stvarno! Ništa se ne dešava, isti ljudi, iste reči, iste pesme, isti autobusi, isti jebeni dani. A znate li šta me ubedljivo najviše od svega nervira? Činjenica da su ovo problemi apsolutno svih mojih vršnjaka, i sve je već toliko puta ponovljeno, a opet se osećam neshvaćeno, usamljeno i sva ta tinejdž govna. ah, well...
Нема коментара:
Постави коментар