bolji predlog?

a šta kažeš na to da se sada samo prošetamo, a kasnije ćemo sve ostalo?
kada kažem sve ostalo mislim na razne stvari
na primer
da umočimo šake u farbu i vrtimo se oko svoje ose jako dugo i onda šaramo po zidovima dok nam se toliko vrti u glavi da ne osećamo mozak
na primer
da napišemo pesmu koja neće imati ni jedan glagol
na primer
da prizivamo duhove na tavanu koji nemamo
na primer
da naučimo da se penjemo po drveću i onda da se druzimo sa vevericama
na primer
da tražimo onaj bunar i kada ga nađemo da ne upadnemo u njega
na primer
da se isključimo iz struje, ispravimo kičmu i tako provedemo mnogo vremena uz rege

neću bre

gledam je
tu,
na podu,
u turskom sedu.
u svom sedlu,
na svom konju
koji ne postoji.
gledam je
iz nekog oblaka
koji ide ka njoj
a kod nje je samo sunce.
ispred nje nema ogledala
i nema pogrešnih odluka
samo ta igračka
u malim rukama
sa malim prstima
sa malim noktima.
i naravno
sa tim kolenima
koja štrče nevino.
ogrebanim kolenima
sa flasterima punim peska.
neću da dodjem do nje
nikada.
neću da je dotaknem
nikada.

ako želite da se razbolite..

Ne mogu da zaspim. Prevrćem se u krevetu tražeći najtopliju tačku. Ne mogu da zaspim, ne mogu. Strip se sam razvija na unutrašnjosti kapaka koji odbijaju da ostanu zatvoreni. Četiri sata i sedam minuta. Ustajem, stopala dodiruju hladan parket. Gledam kroz prozor; sve je tako prokleto belo, peku me oči. Ne mogu više da ležim, sedim, stojim. Kao da samo želim da poletim. Uzimam duks sa stolice, oblačim ga preko majice; uzimam ajpod i stavljam ga u džep šorca. Na vrhovima prstiju silazim dole i izlazim iz stana. Stopala dodiruju ledeni beton. Kako silazim dole, svaki stepenik je sve hladniji. Otvaram kapiju i udišem tako da me pluća bole. Pružam korak, mirišem sneg i osećam ga do članaka. Mekani, mekani sneg. Trnu mi noge do kolena. Stavljam slušalice u uši i navlačim kapuljaču. Puštam Kraftwerk. Moja ulica nije osvetljena ali je sve tako svetlo, mnogo mi smeta očima. Ajde. Ajde Ljubice, umori se. Umori se tako da ne možeš da dišeš. Krećem da trčim, brzo, brzo. Brzo. Moje noge su vrele, a sneg je leden i mekan. Oblikujem ga malim bosim stopalima. Žmurim, ne mogu da gledam tu belinu. Nisam znala da mogu ovako brzo da trčim. Što brže trčim, više zagrevam sneg. Ispružila sam levu ruku i vrhovima prstiju dodirujem ogradu obdaništa; pa nešto jako oštro, neke grane; pa hrapavi zid zgrade; pa onda ništa; pa opet zid, malo mekši. Ne osećam više noge, one rade same za sebe. Sve tako leti. Čujem najglasniji zvuk ikada, preko muzike, parališem se, odjednom osećam i noge i oči mi se same otvaraju. Stojim na ivici trotoara, kamion mi munjevito prolazi ispred nosa i pomera lokne. Kosa mi je mokra od snega, tek sada shvatam. Skroz sam mokra. Uši su mi jako hladne. Dah mi je vreo, mada mi nije jasno kako uopšte izlazi iz mene kada se osećam kao da ne umem da dišem. Spuštam glavu naniže i bol u vratu viče, viče! Noge su mi gole, i crvene i zaleđene. Stojim na vrhovima prstiju sa izbezumljenim izrazom lica održavajući savršenu ravnotežu od silnog straha. I upravo u tom trenutku kada shvatam da održavam ravnotežu, gubim je i padam unapred. Dočekujem se na kolenima i dlanovima koji se cepaju na asfaltu bez snega. Sneg je prijatelj zapravo. Grabim punu šaku prijatelja sa kola i hladim ogrebotine. Sneg se crveni. Mogu da dišem opet. Tresem se i sada jedva čekam da legnem u krevet. Kraftwerk još uvek traje. Mislim da ne mogu više da izdržim ovu hladnoću i osećam neke suze, ne znam odakle su. Hodam bez života opet. Ležem u krevet koji je odmah potpuno mokar od mene i spavam kao na nekom ramenu samo za moju glavu.