Zeleno bele zebre

Ne volim kada je u autobusu tišina. Nema žamora kada ljudi putuju sami ili kada se momak i devojka koji sede ispred mene posvadjaju. A žamor je jedan jako prijatan zvuk. Kada sam se vraćala iz škole bio je muk. Motor prestane da radi na semaforu i mozes da čuješ sopstvene otkucaje srca. Okrenem list knjige i nakašljem se, a baba kojoj nisam ustupila mesto me neprijatno pogleda. Kada se vraćam iz škole, i previše sam umorna da bih čitala, bavim se posmatranjem ljudi. Tako mogu da saznam puno površnih stvari o ljudima.

Devojka koja stoji kod vrata uzbuđeno očekuje Njegov odgovor koji je svaki put natera da se stidljivo nasmeje. Sviđa joj se on, a i sviđa joj se taj novi osećaj.

Sredovečni čovek pored mene je umoran od posla, kosa mu je sve ređa, i torba mu se pokidala. Kod kuće ga očigledno ne čeka prijatna atmosfera.

Prosjak sedi na drugom kraju autobusa, a mesta oko njega su prazna, verovatno neprijatno miriše. Ali njega baš briga. Lepo mu je. Priča sa nekim stvorenjem koje mu, predpostavljam, stoji na ramenu, i to stvorenje ga u potpunosti razume, čak šta više, razveseljava ga.

Momak i devojka ispred mene su u svađi. Ali to je ona vrsta svađe kada oboje jedva čekaju da se pomire i poljube. Ona, glumeći iznerviranost, zamišljeno gleda kroz prozor, a on svaki čas želi da je pomazi po kosi, ali ponos je jak. Posle dve stanice to i učini, i poljube se. Lepo je biti mlad.

A onda, na toj stanici se gužva znatno smanjuje, i primećujem zelenookog čoveka od 30ak godina koji radi isto što i ja. Posmatra mene, i onda shvata da i ja posmatram njega. Kosa mu se slaže uz jaknu. Izgleda umorno, ali srečno i bezbrižno. Shvata da radim isto što i on, mi autobuski posmatrači se kontamo, i smeška mi se. Uzvraćam mu osmeh i izlazim na toj stanici.

A mislila sam da je posmatranje ljudi u autobusu moja stvar!